Dok sediš i misliš o jučerašnjem danu,
Dok boraviš u svome stanu,
Dok napolju pada mrak,
I dok razmišljaš kako život nije lak.
Dok voziš i prelaziš iz trake u traku,
I kad odustaneš u sekundi kad uhvatiš, pa pustiš kvaku,
Dok želiš da joj kažeš sve,
I dok se pitaš, kako ovaj put do nje?
Dok se stalno vraćaš na staro,
Dok gubiš osećaj – šta je lažno, a šta pravo,
I dok čekaš da je po koraku prepoznaš,
O svemu što je prošlo mnogo toga saznaš.
I shvataš…
Da je od svega ostao u nozdrvama miris parfema,
Da glasnog smeha koji odjekuje u pozadini nema,
Da CD u player-u više nije na repertoaru,
Da dugo nisi čuo tu melodiju staru.
Da je bombonjeri istekao rok trajanja,
Da te obuzima mnogo više od pustog kajanja,
Jer nije pored tebe da joj ispričaš sve planove,
Jer joj neko drugi po hladnoći greje dlanove.
I da želiš da je opet pored tebe tu,
Da je pitaš Šta je to pošlo po zlu?
Da ti treba samo jedna prilika,
I da ovaj put ne želiš da je ispustiš iz vidika.
Da želiš da slušate iste pesme,
Da i ona želi da s tobom radi ono što sa drugima ne sme,
Da se vozite do rane zore,
I da znaš da je ona onaj osećaj kad je pred tobom more.
„Da još nije prestalo
I da nikad neće prestati.“
