Dajen Dajs (Diane Duyse) je zagrizla svoj sendvič s grilovanim sirom kada je primetila nešto u hlebu. Bilo je to lice žene – konkretno lice Device Marije – za koje je kasnije rekla da ju je gledalo pravo u oči. Dajen je spakovala svoj načeti sendvič u plastičnu kutiju odakle ju je Devica Marija posmatrala narednih deset godina. Kada se za sendvič pročulo i kada je postao viralan, ispostavilo se da Dajen nije jedina koja vidi to sveto lice, već su i drugi potvrdili: sendvič je prodat jednom kazinu u Las Vegasu za 28.000 dolara.
Možda je čudno što je Devica Marija viđena u grilovanom siru, ali to se, naime, dešava češće nego što mislite – ona se pojavljivala u perecama, prozorskim staklima, na rendgenskim snimcima mozga. Ljudi su pronalazili Isusovo lice u tortiljama i čipsu. Fenomen se nije zadržao na religiji; bubnjar Bitlsa Ringo Star se pojavio u ubrzanim snimcima vode koja kaplje sa lotosovog lista, Elvis se praktično svuda pojavio, i u čipsu i u flekama na odeći. Na društvenim mrežama se često komentariše ova pojava, a u japanskom gradu Čičibu u blizini Tokija postoji čak i muzej koji skladišti 1700 stena i kamenja koji sliče ljudskom licu, uključujući i Elvisovom. Ljudi opažaju lica svuda: u siru, u oblacima, na branicima automobila – u toj meri da neki automobilski dizajneri mogu da procene kakva će biti prodaja novog modela u zavisnosti od njegovog „izraza lica”.
Naziv ove neobične sposobnosti jeste pareidolia (što bi na grčkom otprilike značilo pogrešan oblik).
U ljudskom mozgu postoji deo koji je zadužen za raspoznavanje lica (fusiform gyrus). Njegove funkcije se vide još od ranog detinjstva: studije pokazuju da nedugo nakon rođenja bebe pokazuju više interesovanja za crteže lica sa pravilnim crtama nego za crteže gde je sve zbrkano.
Neuroni koji opažaju lice su toliko aktivni da opažaju lica tamo gde ih zapravo nema. Ova sofisticirana veština u kombinaciji sa potrebom našeg uma da izvlači smisao iz čulnog haosa koji nas okružuje rezultira pareidoliom. To je uglavnom način na koji naš um interpretira vizuelne podatke, premda su neki umetnici u potpunosti iskoristili ljudsku predispoziciju za opažanje iluzornih lica, poput Salvadora Dalija.
Iako je fenomen uobičajen i razlikuje se od kulture do kulture, istraživanja pokazuju da je pareidolia učestalija kod žena. Razlog tome je što žene iskazuju više zanimanja za socijalne informacije i veštije su u “čitanju” emocija u nečijem izrazu lica. Takođe, dokazano je da se pareidolia javlja češće kod vernika i pobornika paranormalnog nego kod nevernika i skeptika.
Pareidolia se može očekivati u slučajevima umora ili nekih neuroloških oboljenja (poput demencije sa Levi telima). S druge strane, usled oštećenja dela mozga zaduženog za raspoznavanje lica (fusiform gyrus) može nastati prosopagnosija – nemogućnost raspoznavanja lica. U tim slučajevima ljudi ne mogu prepoznati svoje bližnje niti svoj odraz u ogledalu iako bez problema prepoznaju sve predmete.
Ljudi su viđali iluzorna lica u planinama, odeći, beloj tehnici i mnogim drugim neverovatnim okruženjima. Naročito je zapažen slučaj iz 2011. kada su dvojica kandskih urologa videli lice čoveka na ultazvuku testisa pacijenta koji se žalio na jak bol u istom.
Testis bolesnog čoveka možda jeste mesto na kome ne biste očekivali jedno lice, ali to samo pokazuje koliko ljudski mozak ume da napravi od komarca slona. Tako da, dragi čitaoci, sledeći put kada jedete sendvič, ne zagledajte ga previše – možda ćete otkriti da i on vas gleda.
Naslovna fotografija: imgur.com