„Najbitnije je da naučiš da misliš“, govorili su mi još od kad sam bila dete.
Jeste. Fino je misliti.
Do određene granice.
Kad nije tri ujutru, a ja potpuno budna razmišljam o stvarima zbog kojih bih najradije iskočila iz svoje glave i spavaću, u najboljem slučaju, tri sata. Onda baš nije tako fino.
Ako vam se to nikada nije desilo – ne brinite, drugari. Zato je tu ovaj tekst.
P.S. Možda ćete se u nekom trenutku čitanja zapitati, pa da odgovorim odmah – ne drogiram se.
SVEMIR
Najčešće razmišljam o svemiru, pa će i u ovom tekstu biti na prvom mestu.
Meni poznata prihvaćena naučna teorija je da se univerzum konstantno širi. Ako je to tačno, nešto mora da postoji izvan svemira, na račun čega će se isti širiti.
Šta je to što postoji izvan svemira?? Da li on ima granicu? Kog je oblika?
Kao pravi mali štreber, dala sam se u potragu za odgovorima. Postoji mali milion odgovora, a jedan od njih je da bi van granica svemira pronašli sve. Tim rečima – sve. Dakle, još Mlečnih puteva, još planeta Zemlji, još vas samih. Drugi tvrde da je svemir beskonačan, tako da ne postoji ništa izvan njega, odnosno, da se ne širi, nego se rasteže (??).
Epilog: i dalje mi ništa nije jasno.
JE L’ SVE OVO STVARNO?
Šta ako je ceo moj život samo san? Šta ako sam, recimo, beba koja je i dalje u porodilištu, i sve što sam doživela se zapravo nije desilo u „pravom“ svetu, već samo u snu?
Možda na prvu deluje suludo, ali razmislite malo: dok sanjate, niste toga svesni. Tada vam sve ono što doživljavate deluje stvarno. Kako onda sa sigurnošću mogu da kažem da ne sanjam, kako kaže stari “srpski” izraz, as we speak?
Još jedan sličan trip – šta ako sam u simulaciji koju je napravilo biće mnogo više inteligencije od naše? Nešto u stilu igrice Sims. Samo što nama upravljaju Bog, univerzum, sudbina ili neka druga viša sila u koju verujete. Doduše, da li bi nas biće koje je simulaciju napravilo stvorilo dovoljno inteligentne da shvatimo da smo u simulaciji? Da li ljudi u Simsu znaju da su u simulaciji? Da li su užasne stvari koje se dešavaju ljudima koji to ne zaslužuju, zapravo obest tog višeg bića – kao kad mi u igrici sklonimo merdevine iz bazena da bi se podavili oni koji su unutra?
(Da se ne lažemo, svima nam se bar jednom desilo da uđemo u neko prostoriju sa nekom namerom, a onda zaboravimo zašto, ili neki sličan Sims momenat.)
ŠTA LJUDSKO OKO SVE (NE) MOŽE DA VIDI?
Ne možete da vidite sve boje, ljudsko oko nije dovoljno razvijeno. Postoje životinje koje vide mnogo veći spektar boja nego mi, kao i one koje vidi infracrvenu ili ultraljubičastu svetlost. Takođe, neke od njih imaju mnogo razvijenije čulo mirisa, sluha i ukusa.
Ne znam za vas, meni je frustrirajuće što postoje stvari koje su tu, a ja fizički ne mogu da ih osetim (inače sam, ironije li, malo ćorava, ali na to sam se navikla). Da li ste ikad razmišljali šta sve još postoji oko nas, a mi toga nismo svesni, jer nam čula nisu dovoljno razvijena? Ili je možda za nas bolje što živimo u blaženom neznanju?
ZAŠTO SE KAŠIKA BAŠ ZOVE KAŠIKA?
Vaše ime je zapravo spoj nasumičnih glasova, za koje su vaši roditelji odlučili da postanu deo vašeg identiteta. To mi je palo na pamet kada sam upoznala dečka koji je poreklom iz Južne Afrike i kada je morao nekoliko puta da nam ponovi kako se zove da bi mi a) shvatili da se radi o imenu i b) uspeli da ga izgovorimo. Za nekog kome su naš jezik i kultura nepoznati kao meni afrički, vaša imena ne znače ništa. Ona su nekoliko slova poređanih jedno za drugim, bez neke logike ili značenja, koje ste vi naučili da prihvatate kao deo vas.
Od kako sam krenula da studiram Filološki dosta razmišljam o rečima (zbog profesionalne deformacije ili zato što mi je sve zanimljivije od učenja?) i generalno me fascinira kako su ljudi odlučili koja će reč označavati koji pojam.
Zašto se, na primer, reka kaže baš reka? Kako je to našim precima palo na pamet? Reka ne zvuči kao voda koja protiče, niti svojim zvukom na bilo koji način ukazuje na pojam koji joj je dodeljen. Kad bi bilo na meni da smislim jezik – a hvala Bogu, nije – pretpostavljam da bi to zvučalo kao skup onomatopeja: všvšvšvšvš (reka), všvšvš (potok, ima manje slova pošto protiče manje vode), všvš (voda iz slavine, po istoj logici) i tako dalje.
E sad, pošto ne bi postojale reči za apstraktne pojmove, i pod uslovom da ne znamo nijedan drugi jezik osim tog mog, da li bismo bili u stanju da mislimo o njima?
LJUDI KOJI NAS OKRUŽUJU
Volim da posmatram ljude i da zamišljam kakve živote vode. Verovatno zamišljam nešto što je potpuno drugačije od stvarnosti, ali nije važno.
Znam da ovo znate, možda samo niste svesno razmišljali o tome, ali zar nije neverovatno kako svi ljudi koje srećete imaju čitave živote o kojima ništa ne znate? Znaju stvari koje vi ne znate. Možda imaju isti problem ili način razmišljanja kao vi, ali to nikada nećete saznati. Možda ćete ih za nekoliko meseci ili godina upoznati i značiće vam nešto. Možda su nekad ubili nekoga. Možda će jednog dana postati poznati i slavni, a vi ste se sa njima gurali u gradskom prevozu ili na koncertu. Možda vam deluju dosadno i nezanimljivo, a zapravo su potpuno suprotno – ali to takođe nikada nećete saznati.
Možda, možda, možda…
O čemu vi razmišljate kad ne možete da spavate?
Naslovna fotografija: Joshua Earle