Preporuka: dok čitate tekst, slušajte ovu pesmu.
Negde u severnoj Italiji smo. Godina je 1983.
Dokolica dugih letnjih dana prekraćuje se čitanjem knjiga Perl Bak ispod šarenog hlada drveta breskve, i kupanjem u reci kad postane prevruće; vožnjom bicikla kroz skoro netaknuto zelenilo, ispijanjem espresa na pustom trgu nekog italijanskog gradića i sviranjem Baha na klaviru u salonu letnjikovca.
Noći su za večere u bašti — uz sveće, vino, komarce, razgovore o politici i umetnosti i porodicu na okupu. Za sastanke sa devojkom koja ti se sviđa, u uskoj, kaldrmisanoj ulici već pomenutog gradića, kojoj ćeš, umesto cveća, pokloniti knjigu poezije. Za ponoćno kupanje i nemogućnost da zaspiš, iz ovog ili onog razloga, uz zvuk cvrčaka i povetarac koji pravi širom otvoren prozor.
Ovako izgleda leto sedamnaestogodišnjeg Elia (Timotej Šalame). U prijatnoj dokolici raspusta, čita, pliva i izlazi sa društvom… i drugaricom koja je možda i nešto više.
Priča počinje kad se ispred njihove kuće pojavi travazeleni Fiat 127 iz 1972. godine.
Njegovi roditelji svake godine ugošćavaju jednog studenta u njihovom letnjikovcu (kad kažem letnjikovac, mislim na prelepu vilu iz 17. veka), koji radi stručnu praksu pomažući Eliovom ocu, uglednom profesoru koji se bavi antičkom kulturom. Ovog puta izbor je pao na dvedesetčetvorodišnjeg Amerikaca, Olivera (Armi Hamer).
Eliov prvi utisak bio je da je samouveren. Drugi da je arogantan.
Ali, malo po malo, dan po dan, njih dvojica postaju sve bliži.
Obojica su bili u vezama sa devojkama, ali bilo je jasno šta se dešava i gde to vodi…
Jedan od najvećih kvaliteta ovog filma je to što je reditelj Luka Guadanjino (Luca Gudagnino) savršeno uspeo da, preko velikog platna, prenese osećanja publici. Sedeći u mraku bioskopske sale i virkajući iza nekog visokog tipa koji je seo ispred mene, ja sam bila tamo, u Italiji osamdesetih. Gotovo da sam osetila miris breskvi, kapljice reke na koži vreloj od sunca, pterodaktile u stomaku od pogleda u mraku, kao i Eliovu nervozu, iščekivanje, zbunjenost i sreću koja prelazi u euforiju.
Ide mu u prilog i to što oni koji su pročitali knjigu Andrea Asimana, po kojoj je film nastao, nisu razočarani; ako su ikada napravili loš film po knjizi koju volite, znate o čemu pričam.
Ono što mi se takođe dopalo je odnos koji Elio ima sa svojim roditeljima – dobar i pun ljubavi. Odrasta u jednoj zdravoj, normalnoj porodičnoj atmosferi. Oni su tu da mu pomognu i podrže, prihvataju ga i vole ga, posavetuju ali ne nameću svoje izbore.
Ne postoje good guy i bad guy u ovom filmu; jedini antagonista je vreme i kraj leta.
Kada sam krenula da pišem ovaj tekst, planirala sam više da se bavim činjenicom kako se radi o gej paru, kakvog to uticaja ima i na koji način se Guadanjinov pristup razlikuje od pristupa drugih reditelja koji su snimili LGBT+ filmove. Ali, shvatila sam da je to najmanje bitno.Jeste da je film zbog toga dobio pažnju koju možda ne bi da je neko od njih dvojice žensko, ali poenta, barem po mom shvatanju, nije u tome.
Poenta je prikazati prvu ljubav onakvu kakva je: zbunjujuću i drugačiju, a možda i težu, od onoga što ste zamišljali i očekivali; ona je otkrivanje ne samo druge osobe, nego i samog sebe, uz moguću osudu okoline, ako ne radite sve po “jer tako treba” pravilima.
A ta osećanja nisu rezervisana samo za jednu seksualnu orijentaciju, niti mislim da bi ona trebalo da bude ključna stvar ovde.
Ako su vam dosadni filmovi koji nemaju makar nešto od navedenog: eksplozije, ubistva, izuzetno uzbudljivu radnju, devojke koje izgledaju kao supermodeli, glavnog junaka na čijim trbušnjacima možete da rendate sir — ovaj film verovatno nije za vas.
(Napomena: Ako je presudno ovo poslednje, Oliver/Armi Hamer uopšte nije za bacanje.)
Isto važi i ako smatrate da gej ljudi ne bi smeli da budu gej van svoja četiri zida.
Na kraju, rezimirajmo sve rečeno u ciframa:
Moja ocena: 8/10
Ocena sajta Rotten Tomatoes: 8.7/10
Ocena sajta Metacritic: 9.3/10
Ocena sajta Imdb: 8/10
Estetika: 10/10
Da li ćete plakati: Vrlo moguće
+ Još jedna preporuka: Ako vam se svideo film, zapratite Call Me By Monet na Instagramu za dodatnu prelepost.
“We rip out so much of ourselves to be cured of things faster than we should that we go bankrupt by the age of thirty and have less to offer each time we start with someone new. But to feel nothing so as not to feel anything – what a waste!”
Sjajno
Hvala 🙂