Kada kažemo „domaća“ kinematografija, prvo pomislimo na jugoslovensku kinematografiju nastalu u periodu nakon Drugog svetskog rata, pa sve do devedesetih godina prošlog veka i nadalje, otkada mislimo i na srpsku kinematografiju ratnog i postleratnog perioda, pa sve do današnjih dana. A kada kažemo „revolucija“, mislimo na istorijsku distancu i savremeni kontekst koji je bio potreban kako bi se u potpunosti spoznala i vrednovala veličina i kultnost određenih dela domaće filmografije, ostvarenih u prošlosti.
Kad kažemo „revolucija“, ne možemo a da ne pomislimo upravo na jugoslovenske filmove koji su u svojoj srži imali tematiku revolucije. Bilo da su bili na jednoj ili drugoj strani crvene zvezde. Bilo da su punili ego tadašnjeg komunističkog režima ili decenijama čekali u „bunkeru” (pandan pojmu savremenog banovanja, samo sa mnogo više dovitljivosti i stila) do prvog prikazivanja na jugoslovenskim belim platnima. Prvenstveno mislimo na ove druge, jer su više bili u stanju da iznesu srž i realnost života, lišenog pompeznosti i megalomanskih razmera, koji se vodio bez pauze na ulicama, grobljima, u krevetima, glavama…
Kako je crna mačka zauvek promenila domaći film
Jedni od prvih revolucionarnih filmova sa scenama seksa bili su istovremeno i antirežimski, antikomunistički, (anti) revolucionarni. U tom naletu takozvanog „Crnog talasa“ jugoslovenske filmografije, iz perioda šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, svakako se izdvajaju filmovi srpkog režisera Dušana Makavejeva, diplomiranog psihologa i poznavaoca svih slojeva ljudske duše. Njegova dela su bila prisutna i priznata na evropskim i svetskim festivalima, još u vreme kada su izašla, ali su u isto vreme izazivala i mnogo kontroverzi, polemika, pa i zabrana na domaćem terenu.
Dušanu Makavejevu smo, između ostalog, zahvalni i za kultnost iz 1967. godine pod nazivom „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”, u kojem se prvi put u istoriji domaćeg filma pojavljuje nago žensko telo u erotskom kontekstu.
Iako Evu Ras danas poznajemo po njenim problematičnim izjavama, gostovanju u različitim rijaliti programima, i iako je se možda (ne)rado sećamo iz scene filma „Mi nismo andjeli” („Gospođo, nismo mi valjda noćas…” – kakva beskrajna šarmantnost domaćeg humora), u istoriji će biti zapamćena i kao prva žena sa naših prostora čije se telo pojavljuje obnaženo na filmskom platnu, stvarajući scenu punu erotskog naboja i nagoveštavajući sam seksualni čin koji nije direktno prikazan na filmu, ali je time naznačen. Sve to u beskrajno avangardnoj sceni sa crnom mačkom koja joj leži na pozadini….
Iako pomenuta scena u najzvaničnijem konteksu nije prva scena za koju se ženska glumica skinula za potrebe snimanja (prvi je film „Sofka” iz 1948, gde je nago žensko telo prikazano sasvim suptilno, u vidu senke ženske siluete) svakako jeste ona koja ima najautentičniju vrednost.
W.R: Misterije Organizma – Revolucijska prekretnica
Dušan Makavejev nije bio umetnik mirnog duha i u svojim filmovima je često voleo da servira kritiku tadašnje politike i društva, uglavnom upakovanu u brojne alegorije, simbolizam i poigravanja na temu seksualnosti i višeslojnih romantičnih odnosa. Zbog svega navedenog njegov film pod nazivom „W.R: Misterije Organizma” iz 1971. godine, film koji nije doživeo komercijalni uspeh, jer je odmah po objavljivanju stavljen u bunker (odnosno nije prikazivan na teritoriji SFRJ sve do 1986. godine), sa čuvenom mladom Milenom Dravić u glavnoj ulozi, predstavlja film za koji se slobodno, iz sadašnje perspektive, može reći da je revolucijska prekretnica, ne samo zbog scene seksa između glumaca Ljube Moljca i Jagode Kaloper, ili zbog prve scene penisa u erekciji, već i zbog same tematike koja se bavila upravo „seksualnom revolucijom”, problemom seksualne represije i feminističkim pitanjem, i bila u potpunosti u skladu sa dešavanjima, sociološkim i kulturološkim strujanjima u širim geopolitičkim kontekstima tog vremena…
Međutim, kada se kaže „revolucionarno”, ne misli se samo na ono prvo u istoriji, već i na ono što je izazvalo čitavu seriju promena i koreniti uticaj na potonju praksu, ono što je golicalo i iritiralo, što je bilo okidač za ono buduće, što je u krajnjem slučaju i postalo praksa.
Tako i ovaj, prvenstveno mladalački (dosta režisera su bili mladi, neki još uvek studenti režije na Akademiji) crnotalasni duh, iako je bio obuzdavan sa svih strana, a najviše “odozgo”, postaje sve plodniji i mnogobrojniji, šireći svoj uticaj i popularnost medju sve širom publikom…
Mladi Gaga kao čuveni Džimi Barka
U isto vreme kada je izašao „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” (1967) izlazi i drama „Kada budem mrtav i beo” režisera Živojina Pavlovića, film za koji se kaže da je vinuo Dragana Nikolića u zvezde. Mladi Gaga kao čuveni Džimi Barka, lopov i neradnik, koji tokom svojih putešesvija kroz opskurne krajolike srpskog društva, između ostalog, vodi ljubav sa lokalnom kafanskom pevačicom i radnicom iz vagona. Sve scene seksa u ovom filmu su potpuno u naturalističkom duhu. Sam seksualni čin je prikazan bez preteranog ulepšavanja ili romantizacije, u duhu čitavog filma, zbog čega se kaže da predstavlja svojevrsni manifest Crnog talasa. Ovaj Pavlovićev film je svakako doneo jedan novi, sveži i hrabri pristup stvaranju dela kao odraza realnosti i svakodnevice, što je za tadašnje okvire predstavljalo revolucionaran potez i donelo radikalne promene.
U stilu pomenutih, ili pod njihovim uticajem, mogu se izdvojiti i oni filmovi koji su takođe bili na istom talasnoj dužini, među kojima su neki proveli decenije u “bunkeru”, a to su filmovi poput: „Lisica“ – sa mladom glumicom Jagodom Kaloper koji sadrži scenu njenog silovanja; „Mlad i zdrav kao ruža“ – film mladog beogradskog režisera Joce Jovanovića sa više scena potpuno golih devojaka i opet jednom subverzivnom estetikom i Gagom Nikolićem u ulozi nasilnika i pljačkaša, zbog kojih je u bunkeru proveo više od tri decenije, kao i film slovenca Boštjana Hladnika iz 1971. pod nazivom „Maškarada“ , koji se završava scenom orgija, a koji takođe sadrži i jedan kadar autentične penetracije, što je za to vreme bilo jako progresivno, za koji se kaže da ga je Hladnik ubacio kao izraz nezadovoljostva i revolta na račun scena seksa u domaćim, ali i stranim filmovima tog vremena.
“Slatki film” – Zbog teže svarljivih scena još uvek zabranjen u nekim delovima sveta
U svom slobodačkom duhu i u skladu sa svojom „revolucionarnom” vizijom Dušan Makavejev, 1974. godine, izdaje film koji izlazi van okvira pravca Crnog talasa, pod nazivom „Slatki film“(Sweet Movie). Film je u inostranoj (francusko-kanadskoj) produkciji, koji je Dušan snimio za vreme svog „izgnanstva” sa teritorije SFRJ, a još uvek je zabranjen u nekim zemljama Zapada.
Razlog zabrane pomenutog Makavejevog ostvarenja leži u izazivanju burnih reakcija, još u vreme kada se pojavio na premijeri u Kanu, zbog svog sadržaja koji uključuje problematične scene „pedofilskog seksa” koji se nagoveštava na filmu, u sceni gde glavna glumica Ana Prucnal miluje grupicu dečaka. Još jedan razlog je i performans predstavnika grupe „Bečkog akcionizma“ Otoa Mila i njegove AA komune (Otto Mühl; Actions – Analytic Kommune) koji izmedju ostalog uključuje i scene korpofilije, urofilije, emetofilije, i scene orgija sa hranom…
„Slatki film“ obiluje alegorijskim i krajnje nepredvidivim scenama gde glavna junakinja, u filmu poznatija kao Miss Virginity (Mis Nevinosti) ili Miss Canada, koja kroz svoje puteštvije doživljava bizarne situacije koje uključuju mnogo scena još bizarnijeg seksa, a na kraju završava valjajući se gola u čokoladi, a sa ovakvim sadržajem film i dan-danas nosi sa sobom dozu kontroverze… Iako svakako nije u pitanju film koji je svarljiv za svačiji ukus, u pitanju je film za koji se svakako može reći da je bio ispred, ili makar van svog vremena. Takođe, kada su u pitanju scene seksa na filmu (u pitanju je 1974. godina!), u to vreme prestavljao pravi radikalni potez i izraz revolucionarnosti, ne samo kod nas, već i u globalnim razmerama.
Kada je reč o Dušanu Makavejevu, kao i ostalim pripadnicima jugoslovenskog Crnog talasa, smatra se da su režiseri ovog pravca u svoje vreme rušili brojne barijere i tabue kada je u pitanju prikazivanje scena seksa na filmu. Uveli su značajne i radikalne promene u samu režisersku praksu, doneli samom domaćem filmu više ljudskosti i autentičnosti, i time otvorili put narednoj generaciji filmskih stvaralaca kao što su Lordan Zafranović, Rajko Grlić i naravno nezaobilazni Emir Kusturica, čiji će filmovi ostaviti značajan kulturološki trag i značaj u narednim decenijama domaćeg filma. Pogotovo, kada je u pitanju inovativnost u interpretacijama scena seksa na filmskom platnu.
Naslovna fotografija: cinemacats.com