Večeras vazduh miriše na tebe.
Ulična svetiljka ritmično treperi, kao da namerno želi da mi poremeti tok misli. Odolevam da ustanem sa klupe i odem. Umesto toga, žmurim.
Krckanje lišća pod nogama, dobro poznata staza, šum vetra i oštar vazduh čine savršene saučesnike.
Nailaziš sa osmehom na licu i ne daš mi da izgovorim rečenicu do kraja. Mnogo je bitnije da me zagrliš i povedeš u samo tebi znanom smeru. Dok lutamo ne osvrćući se za sobom, sve mi deluje kao jedan lavirint, bezizlazno, a samo sa jednim željenim ishodom. Neobjašnjivo, a bez prave potrebe da bude objašnjeno.
„Zvezde večeras sijaju sjajnije nego inače“, izgovaraš sa vragolastim osmehom dok pomno pratiš svaki pokret na mome licu. Nisam sigurna da li u tom trenutku zaista misliš na zvezde ili na moje oči koje se cakle u mraku. Puštam da pričaš svoju priču dok razmišljam o tome koliko mi je drago što si opet tu. Upijam svaku izgovorenu reč dok na svakom mestu koje je dotakla tvoja ruka ostaje neizbrisiv, nevidljiv trag. I ne smeta mi što mi mrsiš kosu dok se prstima igraš tim neobuzdanim pramenom. I ne smeta mi što moram da se popnem na prste dok me grliš. I ne smeta mi što se sprema oluja i na ulicama nema prolaznika.
Tražimo sklonište od vetra, u daljini se naziru obrisi klupe nad koju se nadvija krošnja. Nesvesno, svako naše lutanje završi se na istom, našem, mestu. I dok prebacuješ ruku preko mog ramena, obuzima me poznat osećaj kao da sam ovde već bila. Kao da nikad nisam ni odlazila. Kao da nikad nisi ni odlazio.
Rečima igrajući najuzbudljiviji tango, naizmenično razmenjujemo sve čega smo ostali željni godinama unazad. Puštamo reči da se zadrže u vazduhu i osluškujemo njihov eho. Iznova me zavodiš iznenadnim pokretima i savršenom dozom jakih emocija i najveće nežnosti. Sa željom u očima, govoriš na karakterističan način sa dugim i napetim pauzama. Ne bunim se jer volim kako tišina zvuči posle tvojih malo, ali pažiljivo odabranih reči.
Na moja pitanja, odgovaraš pitanjima. Tako svojstveno tebi. Vodimo dubokoumne razgovore prikladne času koji sat otkucava. Želim da čujem sve što sam propustila. Ali ne onako kako svima drugima pričaš, kao unapred pripremljen govor, ne. Želim priču kojom mi daješ deo sebe, kojom mi otkrivaš stranu nepoznatu svima drugima. I obećavam da ću je čuvati, kao tajnu.
I kao da se ceo svet zaustavio i dozvolio nam da sve propuštene dane, koje su nam godine ukrale, smestimo u jednu noć. Uzalud pokušavam da se ljutim zbog stvari koje si zaboravio dok me neosporno razoružavaš osmehom. Pitaš me zašto smo pustili da ovoliko prođe. Ispunio si obećanje, ovoga puta. Jer da, bilo je više puta i više obećanja. I ne, nisi ih se uvek držao.
Godine lutanja, traženja, uzaludnih pokušaja, stoje iza ovog zida koji se u trenutku pred nama ruši. I pre nego što ponovo kreneš da ga gradiš, uspevam da te zadržim za sebe barem na kratko, pre nego što svoje putovanje odlučiš da nastaviš sam.
Ubrzo postaješ svestan trenutka koji je pred nama, i znaš da već sutra istog neće biti. Ova klupa postaje tvoje jedino pribežište koje ne želiš da napustiš i kome iznova želiš da se vraćaš. Primećuješ da mi pogled luta u daljinu. Ne želiš da me prekidaš u mislima, ali te zanima o čemu to tako zamišljeno razmišljam. Najzad se odlučuješ da me pitaš šta mi je. Odgovaram kratko: „Ti si mi. Tu si mi.“
Otvaram oči i osetivši prazninu u grudima shvatam da već odavno nisi tu…
I posmatrajući zvezde, poželeh samo jedno:
Dok gledaš, negde daleko od mene, odsjaj svetiljke i svoju senku, zamisli moju kako te smelo hvata za ruku. I poželi da opet sa mnom ćutiš. I da slutiš. Igru u dvoje, što u senci svetiljke stoje.
Naslovna fotografija: Frank Horvat