Duži vremenski period, Otac je bio u senci Majke, svih njenih želja, akcija i reakcija; u tmini njenih prohteva, obaveza i neuroza; kao i u pomrčini njene ljubavi, njenog besa i očaja.
Njegova figura se uvek nekako provlačila kroz kuću: uvuče se, potpuno nečujno, uzme nešto da pojede, pogleda televizor, posvađa se sa Majkom, opet nastavi da zuri u ekran, sa mnom progovori po tri reči, a onda nekako odluta u san. I to je trajalo godinama. Dok se nisu razveli.
Tek u trenutku njihovog raskola, inistitucija Oca se izdizala, kao feniks iz pepela, uspinjala se toliko visoko, da sam, jebote, pomislio da, do tog trenutka, zapravo, ja Ćaleta nisam ni imao.
Jednog dana ću i ja, nedajbože, biti otac. Hteo – ne hteo, kakvim rastrzanim životom živim, ta stvar će se – u nekoj, dajbože, dalekoj budućnosti – desiti. Na greškama svojih roditelja dobio sam ogavnu želju da to nikada ne postanem, ali, fakat, ne znam šta nosi baksuzni život.
Već vidim sebe u tunjavoj ulozi Oca koji blentavo ljuljuška svoje dete; osmehuje se na porodičnim slikama; kupa ga u nekoj kadici; nosi na krkačma kroz Tašmajdanski park – i osmehuje se sa njim u dečijem bazenčiću na terasi.
Onda će nastupiti period gde ću, iz poteza u potez, sve više tonuti u poražavajućim odlukama. Svaka sledeća biće gora od prethodne. Udaljavaću se sve više. Postajaću usamljeniji. Neprirodno ću se otuđivati od Porodice.
Počeću da bežim od kuće, od obaveze Očinstva; odlaziću rano ujutru, vraćaću se noću kasno, sve pod izgovorom da „zarađujem novac za njih“; neću više imati vremena za odlaženje na veća okupljanja; mrzeće me da imam seks sa suprugom; pronalaziću utehu u drugim stvarima, zanimacijama i ženama; sve manje će me biti između četiri zida, a sve više između dve vatre; postajaću duh koji polako lapi iz njihovog života – a onda, kao vrhunac te volšebne đavolštine, jednog dana će se postaviti raskrsničko pitanje koje će zadati fatalni nokaut oronulom Očinstvu: „A zašto tata ne može da stigne na rođendan?“.
Otac više ne postoji. Novo Doba ga je izjelo. Njegova uloga je toliko postala skrhana. Sjebana. I slomljena. Njegovom krivicom. Očinstvo je počelo da bude ovenčano linijama manjeg otpora.
Prvi će Otac podviknuti da želi da se razvede, jer, kako samo On može to da kaže, da više ne može ovako da živi.
Prvi će Otac, u većini slučajeva, odlaziti toliko puta od kuće, da ćete u jednom trenutku zaboraviti da li je došao ili pošao. Toliki jaz između Majke i Oca će biti u onom trenutku, kada više ni Ona neće znati da vam odgovori šta je sa Tatom.
Toliko će se puta desiti da ćete osećati proždiruću grižu savesti što ćete morati, zbog prirodnog nahođenja, izabrati da ostanete sa Majkom, kakva god ona bila, a posmatrati njegove oči u kojima se ceo svet naizgled urušava, jer ste odlučili da je majka ipak Mama. Pa svi ti vikendi kod Njega – koji pokušavaju da nadomeste vašu radost, njegovo odsustvo i isprave greške – gde se on zdušno trudi da vam udovolji, ali, jednostavno, to ne može da uradi. Jer to učini vreme. Ono zaceli sve.
Ali, Očevi to ne znaju. Oni zaboravljaju. I oni su gledali svoje Očeve, koji su to isto radili. Gledali ih kako odlaze, dolaze, nestaju i vraćaju se, te su obećavali sebi da nikada neće biti kao oni.
A onda sve to zaborave, pa misle da deca razumeju te stvari. Da razumeju u potpunosti, koliko god im to teže ili lakše palo, što su im se roditelji razveli, ili što Oca nema nikada kod kuće.
Svi Oni – svi ti očevi, ćalci i tate ovog sveta – iznenada zaborave kako je to biti dete.
Jedino što će Deca znati uvek i što nikada neće zaboraviti, a to je – da očevi uvek odlaze.
I odlaziće…
Naslovna fotografija: stocksnap.io