Pre nekih, manje-više, mesec dana, učestvovao sam u nekom dnevnom projektu gde se deca, rođena devedesetih godina, izjašnjavaju o raznoranznim stavovima, koji su proizašli iz tih paklenih vremena. In the meaintime, bio je još jedan kraći intermezzo, gde su nas upitkivali šta očekujemo od Nove godine iliti nove godine, odnosno ove sledeće. Reč po reč, prevalih preko usta nešto pametno, a da ne bude baš preterano odurno i džangrizavo.
„Da ne bude toliko teška“, odgovorio sam, „Kao prethodna“
Kroz tih dva, tri minuta izneo sam iz sebe sav talog nakupljen u poslednjih 24 godine života.
„A bile su ti teške?“, valjda me je tako pitala.
„Pa nisu bile teške zbog nekih određenih i konkretnih razloga, ali znam da će biti sve teže i teže. Uopšte to nema veze ni sa optimizmom, niti pesmizmom, niti poltikom, niti bilo čime, već je, valjda, to ulazak u svet odraslih. Zato ćemo se prethodnih uvek sećati sa nekom setom i nostalgijom. A ta težina je ovde“, mudrovao sam, pa sam slikovito kažiprstom kucnuo po glavi.
Ali, zapravo, neka me protivureče, to jeste jebeno tako. Svaka godina, iz sledeće u sledeću, bila je sve gora, teža, nepodnošljivija, luđa, neurotičnija i sjebanija. Naravno, protkana nijansama ljubavi, sreće, zagrljalja, poljubaca i lepih reči.
Nije prazna ona priča, dok si mališan, da ti je sve ljubičasto, šareno i bezbrižno, a onda dođe pubertet, pa ti napravi takav tektonski poremećaj u glavi, da nije ni čudo što kroz te dane imaš novorođene histerije, suicidalne misli i namršteni pogled na svet. Zato svaka sledeća godina kreće da ti bude sve konfuznija, puna čemera i jada, iskidanih živaca i ojađenih emocija, pa nam se zato čini da će ta koja sledi, kao, biti bolja, a, u stvari – sve je to jedan isti kontinuitet raskidanosti u ovoj žabokrečini od zemlje.
Da ne bude nedovoljno depresivan tekst, ova prolazna je takođe bila preplavljena teškim bolovima u rekama alkoholizma; pretrpana crnim mislima u brdima i dolinama teških i lakih opijata; puna silovanih, osakaćenih i slomljenih emocija; nabacana prevarama; zgurana sa neprijatnim jutrima i usameljnim noćima; obrgrljena sve težim, dubljim i dužim mamurlucima, koji već sledeći dan bi ti predočili iskrivljenu sliku o prethodnoj noći punoj strasti; prebukirana problemima koji su se samo jedan za drugim nizali, gde taman kada rešiš jedan, iza njega izađu još dva; sklepana od raznoraznih anksioznih napada, manično-depresivnih padova i bipolarnih urlika, i još mnogo – ho- ho –ho – redovnih stanja koje će nas, zapravo, čekati tokom života.
Nije kao da se bunim zbog toga, jer sve suprotno od gorenabrojenog je – užasavajuća apatičnost, da ti se ništa ne dešava, i volšebna monotonija, da ti sve bude isto – koje mogu da budu nešto najgore što ljudski mozak može da strefi. Jer bitno je da se boriš protiv svega toga; da ti se održava intezitet života; da, barem, jednom u toj godini možeš bezbrižno da legneš u krevet i sledeće jutro se nasmejan probudiš. I da ti to bude novogodišnja nagrada.
Svakako da ne mogu da imam potpuno razumevanje za ljude kojima život – koliko god on bio dugačak, berićetan i veseo – tokom svih tih silnih Novih Godina (mislim na tokom 365 dana), koje su tako zdušno dočekivali, barem, jednom nije počeo da izmiče kontroli.
To je prava želja za Novu godinu. Kada život tokom Godine krene da ti se urušava kao kula od karata, kada više pojma nemaš da li ćeš dočekati sledeću, kada misliš da su te svi napustili, kada i ono svetlo na kraju tunela jedva da vidiš, ti progutaš krv, staneš na te dve kljakave noge, otareš malo šake i vratiš Ga pod svoje. Deo odrastanja je da ti bude teško. To konstatno vraćanje života pod svoje.
Jer, kada se odrastanje završi, onda nastupa monotonija i apatičnost. Nadajmo se da nikada nećemo.