Nedavno sam obeležila prvi mesec samostalnog života u Beogradu nakon hiljadugodišnjeg bivstvovanja u Kragujevcu. Jaka stvar. Nemam nameru da sad vređam i kritikujem svoj grad. To je i dalje moj grad, samo sam ga nekako prerasla. Omalio mi se. Nije do tebe, do mene je. Zato sam rešila da budemo neko vreme razdvojeni, da se malo uželimo jedno drugog ako je to ikako moguće.
Iskreno, nemam osećaj da mi se život radikalno promenio, iako jeste. Nekako mi je u izmaglici celo preseljenje i bivanje na dve lokacije više nego što bi trebalo. Kao u nekom polusnu – tu sam, a i nisam baš. Nemam nikakav poseban osećaj da sam nešto postigla – ne osećam se kao dođoš (prethodnih godinu dana sam praktično provela na autoputu Kg-Bg; ne u tom smislu na autoputu!), niti sam nešto preterano uzbuđena zbog svog novog života. Ne života, već prebivališta. Život tek treba da lepo osmislim. I dalje na pitanje Šta ima novo? odgovaram sa: „Evo, ništa posebno…”
Bar sam tako mislila. A sve je posebno i novo. Kad se osvrnem na prethodnih mesec dana shvatam da sam verovatno preživela vatreno krštenje, a da to nisam ni osetila. Malo smo odmerili snage Beograd i ja; odmeravaćemo ih i dalje, ali sam u ovom velesudaru ja ta koja je naučila bitne lekcije. Učiću i dalje, sigurno. Prva runda nerešena, ja malkice mudrija. Da vidimo šta je ova glava usvojila do sad:
U Beogradu duva. Ali stvarno. Smejala sam se kad su mi na izjavu da se selim prvo govorili : „Jao gde ćeš tamo, duva mnogo.” Vetar k’o vetar, šta sad. A onda sam nedavno izgledala kao da hoću da provalim u napolje kad sam izlazila iz zgrade. Legla na vrata, ona ni makac.
Praštajte, porodico i prijatelji, kojima sam prevernula očima i coktala na „Obuci se dobro, stvarno duva.” Praštajte jajnici, bubrezi i ostali parovi organa. Nema više pocepanih farmerica, crop topova, plitkih patika. Obećavam. Pomiriću se s tim da ne budem kul, ili ću naučiti da budem kul upasana i u termo čarapama. Biću Kenny iz South Park-a. Praštajte. Amin.
Vreme je relativno. Nedelju dana sam se trudila da svuda stižem na vreme, računala kad treba da krenem, kuda i čime da idem, bila nervozna kad kasnim deset minuta. Nikad ne kasnim i mrzim da čekam druge.
Kakva zabluda. Za ovih mesec dana sam ravno jednom stigla na vreme, kasnila bar sedam puta, stigla prerano bar deset. I to je osetio i moj novčanik. Sreća u nesreći je kad čekaš pored Zare. (-7990,00 rsd)
Svuda je bučno i sve je bučno i ljudi viču i razgovaranje telefonom napolju je nemoguća misija. Moraš malo i ti da drekneš. Damski. (HALO JE L ME ČUJEŠ?!?!?! ŠTA KAŽEŠ?! DA?! NE ČUJEM!)
Brzina svetlosti je brzina kojom se kuhinja i kupatilo zaprljaju, odnosno brzina kojom se kanta za smeće napuni.
Žensko si, izgledaš osam godina mlađe, nemaš BG tablice. Psovaće te dok voziš obrni-okreni.
Psovaćeš i ti njih.
Žuto je novo zeleno. Ma bre, crveno je novo zeleno! Sviraj! Gas!
Bolje kucaj kartu u busu kad nisi sposobna da lažeš, izvrdaš nešto, iskuliraš kontrolu. (-2000,00 rsd x2)
Super je što hoćeš i znaš da kuvaš, smor je što to skuvano jedeš naredna četiri dana. I moliš ljude da svrate na ručak. I deo zalediš. I deo baciš. I pretekne. (Grašak mi ne spominjite.)
I što je najčudnije od svega… Stvarno se uželiš kuće.
