Evo, ko zna koje leto po redu čitamo i slušamo razloge zbog kojih jedan sportista, pre svega reprezentativac, jednostavno ne želi da igra za nacionalnu selekciju. Pitamo se samo dokle će to moći tako. Veliki broj stručnjaka i sportskih radnika valjano iskritikuje tog igrača, a već sledeće leto – ista priča.
Obući dres nacionalne selekcije u bilo kom sportu treba biti čast, a ne vid promocije preko koje će se lakše pronaći put do novca, odnosno angažmana u inostranstvu. Međutim, ima tu nešto što je ipak preče od reprezentacije. To nešto bi se moglo, ukratko, opisati jednom rečju – halapljivost. Za slavom, novcem, medijskom pažnjom…
I gde sada pronaći krivca?
Svakako da će igrač koji je tek zaplovio u profesionalne vode pokušati da se dokaže, pa samim tim će žrtvovati jedno, dva ili pet reprezentativnih akcija zarad boljeg statusa u klubu ili na tržištu. Odavno je sport postao biznis. Stvorene su čitave industrije u kojima odabrano društvo vodi glavnu reč. Niko više neće pitati trenera o mišljenju za nekog igrača, već će tim, a u čestim slučajevima i reprezentaciju sastavljati tzv. menadžeri i njihove agencije. Unosan posao, zar ne?
Nestala je ona želja za igrom iz ljubavi. Svakako se stariji sećaju kako je to funkcionisalo nekada, kada je postajo red i kada su se samo stručnjaci pitali. Primera postoji ne zna im se broj. Prvo ćemo pogledati naše dvorište, gde i te kako imamo šta i da vidimo. Gomila nestručnih ljudi odlučuje o sudbini jednog sportskog društva. Pa čoveče, mani se ćorava posla! Pusti ljude koji znaju da rade.
Upravo je to glavni faktor svega što potresa sport u celom svetu.
Naravno da će takvi (laici) prvi pojuriti da kritikuju igrača koji je odlučio da ne igra za reprezentaciju. A oni su ga time naučili. Novac, novac i novac. Samo se ti nama dobro prodaj, pa ćemo popiti. Valja se. Dobar posao je odrađen.
Mogli bi ovako u nedogled, ali znamo da tu ništa nećemo promeniti. Ali ne treba se povlačiti i ćutati na svaku njihovu „prljavu igru“. Svaki sport ima svoja pravila, ali sistem koji ga vodi kao da nikada nije čuo za njih. Suočimo se sa surovom realnošću koju nosi ovo doba kapitalizma. Sve je postalo žrtva istoga.
Naravoučenije, ako uopšte i može da se izvede zaključak iz ove priče, to je da dokle god kvazi sportski radnici sviraju, klubovi i nacionalni savezi će ispaštati. Tek je počelo.
Kada se vratimo na početak priče o odustajanju od igre za reprezenatciju, ponudićemo vam najsvežiji primer jednog takvog, moglo bi se reći, bezobrazluka. Čak 26 igrača je odbilo da igra za Univerzitetsku košarkašku reprezenatciju Srbije na Univerzijadi na Tajvanu. A razlozi odustajanja su sve samo ne opravdani. “Ovo leto sam rešio da odmaram”, “Imao sam napornu sezonu, još mi samo to fali”, “Ne želim da igram, jer sam pozvan naknadno”. Šta reći? Smešno. Žalosno. Glupo.
Gde vam je srce, “majstori”? Obraz i ponos?
Iako ste sve to nekada imali, zvanično vam saopštavam da ga više nemate. Ukaljali ste ga, osramotili sebe i reprezentativni dres. Ako budete odlučili da nekada zaigrate, tek onda vas neće shvatiti ozbiljno. Menadžeri će i dalje zadovoljno trljati ruke.
Shvatite, oni vam kroje sudbinu i karijere. Oni su vas tako i naučili.
Sada je kasno, ali za sledeći put dobro razmislite šta odbijate i pre svega ugledajte se na Teodosića, Kalinića, Bogdanovića…
(izvor: Telegraf.rs TV)
Naslovna fotografija: bigcommerce.com
