Od kada imam svest o sebi, znam da volim da budem sama. To nije usamljenost, već dobrovoljno priželjkivana samoća.
Još kao mala, nisam volela da šijem haljine barbikama, nisam želela da spremam imaginarni ručak ili da budem princeza koja čeka svog spasioca. Imala sam svoje pustolovine i avanture. Bezbroj priča su se vrtele mojim umom, čekajući trenutak kada ću ih igrom oživeti. Tik ispod kuće, nalazi se ograđeni, stari bunar koji i danas prepoznajem kao neiskvareno mesto mojih maštanja; mesto gde sam još uvek dete. Baš tu, bila sam Ivana odsečena od ostatka sveta i svih bliskih ljudi. Bila sam nezaustavljivo slobodna.
Ove nedelje, ona mi fali. Iako me ništa ne sputava, imam osećaj da sam prikovana nevidljivim lancima koji me ne vuku nazad, već pričinjavaju nešto mnogo gore – drže me u mestu. Ni korak napred, ni korak nazad. Izložena poput kakvog dela, odjednom sam ponuđena svakom ko želi da me izuči. A, to najmanje želim.
Uprkos mišljenjima, nisam osoba koja voli da se Univerzum okreće oko nje, ne volim nametljivost, paradu i samoproglašenje. Oduvek smatram da veliki teret nesigurnosti poklapa krhko telo takvih osoba. Kada ego proglasi vladavinu, sva vrednost jednog bića nestaje. Baš tada, velika opasnost se nadvija, a ogleda se u stapanju sa morem istih lica koja svoje JA neprestano veličaju. Tako dobijamo 1 i 1, A i A, zauvek gubeći razlog zašto je slovo B drugačije od slova V, broj 2 od broja 3.
Okarakterisala bih sebe kao osobu koja je iza kulisa, zavesa i kojoj je sasvim dobro tu gde jeste. Više od svega, volim da me ljudi ponekad ostave na miru. Da uđem u potpuno nepoznati restoran, sa nijednim poznatim licem u njemu, da naručim hranu sa najčudnijim nazivom i da u potpunosti zadovoljim svoju bit koja vapi za nepreglednim prostranstvom izazova. Iako tada izazovem dosta pogleda u svom pravcu, jer , “zašto bi neko sedeo sam?” ili “šta mu fali?”, to je jedino kada sam tim pogledima zadovoljna, jer nema lepšeg osećaja od zbunjivanja ljudi. To, zapravo, dođe kao malo čudo. Ako se ljudi još uvek mogu nečim zbuniti, na dobrom smo putu.
Volim samoću, a iznad svega, volim tišinu. Način na koji se sleva u ušnu školjku, kako se sjedinjava sa umom i odmara telo je zadivljujuća. Ona je neophodna za lični razvoj, odrastanje i sreću.
U tim minutima nema ničega. Njena posebnost se ogleda u tome što možete zavarati sebe da je vreme stalo. Pčela zaustavljena u svom letu, minut u svom satu, dim cigarete u vazduhu i život u mozaiku trenutka. Tu se javlja izvorna sloboda koja se gnezdi u rukama kao odluka i izbor. Ja odlučujem kada će tišina prestati, kada vreme može ponovo da počne da broji moje godine. Odlučujem, daleko od svih, u samoći i tišini, šta su moje želje i šta će biti moj život.
Najveću privrženost osećam ka slobodi u samoći, jer je tada najiskrenija i najčistija. Najlepše u svemu tome je da, kada odlučite da svoju samoću upoznate sa nekim, a tišinu podelite – baš tada, znate da nekog istinski volite.
Autor naslovne fotografije: Ravi Vora, tumblr
