Ovih dana se iznova i iznova udajem za tebe. Tačnije, šesti put, računajući samo ovu nedelju.
Uvek počinje isto. Budim se istinski srećna sa posebnom svetlošću koja se nazire tik ispod moje kože, bez naznaka tamnih krugova oko očiju, jer su neprospavane noći pune kajanja sada daleka prošlost; ispunjena sam mirom. Spuštam stopala na tepih, protežem se i pozdravljam pticu na prozoru. Ovog dana neće pevati umiruću pesmu, danas sluti moje misli pa veselo cvrkuće.
Navlačeći bež korset, prizivam tvoj pogled koji me sasvim svlači i znam da bela haljina ništa neće predstavljati, jer ću naga stajati pred tobom. Naše duše su ogoljene, sirove i primitivne. Tako se prepoznaju već vekovima. Nosim te sa sobom, gde god odlazila. I u ovom trenutku stojiš pored mene, tvoje su ruke koje navlače svilene čarape na moju nogu, pažljivo i nežno, poljupcima pripremajući kožu na tkanine koje će me prekriti. Nevino kačiš podvezicu i osmehom Halejeve komete obećavaš da će zivot sa tobom, biti život za pamćenje i čuvanje. Vodiš me do ogledala da navučem venčanicu, ujedno posmatrajući preobražaj iz devojke u ženu. Moja haljina je dugih rukava, boje slonovače, sa V izrazom i dugim šlepom. Vezuješ mi tanani kaiš, spuštajući ruke na moj struk i šapućeš mi na uvo: “When a man loves a woman, can’t keep his mind on nothing else.” Stavljaš mi prelepi veo, uvlačiš ruku u moju kosu jer je mrziš sređenu, mirnu. Razbarušena odgovara mom duhu, mom licu i ljubiš me pečatom sudbine.
Znate priču o bubamari? Kada sleti na vaš dlan, dok joj pevate pesmu, odleteće tamo gde vam je sudbina.
Nakon ukusa tvojih usana, ja sam zgrabila bidermajer bledo ljubičastih i belih ruža, smestivši se u moju bubamaru – crvenog fiću sa malecnim crnim tufnama i krenula ka tebi. Nisam mogla podneti ni sekund više ove beznačajne razdvojenosti.
Uzimamo se pod otvorenim plavim nebom, nasred zelenog polja uz pesmu drveća i dah proleća, okruženi voljenim ljudima. Prilazim ti uz Betovenovu melodiju “Mesečina”, ulećem u tvoj zagrljaj nepoštujući pravila, ceremoniju, jer samo želim da se nađem u tvojim rukama; na jedinom mestu gde sam sasvim bezbedna. “ Ludačo” – prošapućeš, uz divne iskrice mesto očiju koje žare, pružajući mi uvod u divni kosmos tvoje ljubavi. Na sredini tog obećanog polja, igramo naš prvi ples – “Bolero”. Njišemo se u ritmu, potpuno izolovani, bez reči priznajući kako žudimo da se u ponoć naša srca spoje, da otpočnu da udaraju istim ritmom. Žedni smo ukusa naših usklađenih tela, otimanja uzdaha sa usana, razgovora naših duša. Prislanjaš usne na moje čelo i kažeš mi da zatvorim oči. Tada smo na nebu. Na vrhu neosvojive planine. U magiji života.
Tada samo mislim kako želim da vodim ljubav sa ovim čovekom dok oluje besne, dole na zemlji u momentu kada ona ispušta jecaj za kišom, da nam ljubav bude osvetljena munjama uz iskonski osećaj slobode, poput načina na koji mustanzi osećaju vetar u svojim grivama. Želim da se pomešamo, prožimamo. Da isprepletanih ruku dočekamo starost.
Ali, narednog jutra kad otvorim oči imam tamne krugove i nemir koji me ne napušta, jer sam ovih dana samo sanjala da se udajem za tebe. Nepomična, ostajem još dugo da ležim uz prostu misao.
Kada ne možeš imati ono što želiš, divno je imati bar sne. Zar ne?
Fotografije: luccamuseum.com, taringa