Jedna od najstrmijih ulica Beograda, do pre pola veka bila je krcata zanatsko-trgovačkim radnjama. Tu ste mogli pronaći sve, od igle do lokomotive. Danas su na njihovom mestu moderni butici, poslovni prostori, a najmanje je onih po kojima je ova ulica bila poznata. Ipak spuštajući se od Terazija ka Železničkoj ne možete da ne zastanete pred brojem 34. Ispod žute nadstrešnice vire okna prozora koja su zagasito crvena. Drvenarija izloga obojena je mrkom bojom, koja je u kontrastu sa belinom ostalih lokala u ulici. Svojim izgledom svedoči o davno prošlim vremenima. Vrata su širom otvorena.
Već na prvom koraku obasipa miris kože. Kao da zakoračite u vremeplov koji vas teleportuje pravo u 50-te godine prošlog veka. Na zidovima, poput šarenih lampiona, vise seširi. Raznih oblika. Različitih dezena. Božanstvenih boja. Za pultom se ljubazno osmehuje gospodin Goran Milošević, poslednji beogradski šeširdžija. Okružen je raznim tkaninama, oko vrata mu je okačen santimetar, pa bi čovek na prvi pogled rekao da je u pitanju krojač. „Dobar dan, šta želite?“, uputio bi vam veseli pozdrav i u vedrini njegovog glasa mogli biste da osetite zadovoljstvo i ljubav prema poslu. Dugogodišnje mušterije čak i ne stignu da kažu zašto su došli, a majstor već ima spremljen model za njih. Pak ako ste tek prvi put ovde osetili biste čari svih epoha kroz tradicionalno isprobavanje raličitih modela.
Ukoliko biste čekali da vam majstor prepravi, doradi ili ulepša šešir, mogli biste temeljno da se upoznate sa stilom sredine prošlog veka, jer je unutrašnjost ostala nepromenjenja od 1950. kada je radnja otvorena. Sa desne strane nalazi se ogledalo, koje je preživelo i ratove i bombardovanje. Kada se pogledate u njemu vidite svoju iskrivljenu i zavrnutu sliku, ali je dragocena uspomena i podsetnik na vreme kad je ovaj zanat cvetao. U uglu ogledala zadenuta je crno bela slika na kojoj je pokretač ovog posla, Radoslav Stefanović, koji radi za stolom okružen mnoštvom materijala. Kada biste bacili pogled na sto videli biste da je isti, s tim što se sada primećuju ožiljci vremena kroz ogrebotine i neravnine. Pored ogledala uramljen je članak iz novina, a na ramu je zalepljena slika prethodnog majstora Branislava, koji je preuzeo zanat od svog oca. Na licu mu možete videti pomalo zabrinuti pogled. Kao otac dve ćerke, suočen sa pojavom i razvitkom industrije, brinuo je za opstanak radnje i zanata. Mnogo truda, ljubavi i volje je uloženo. Bila bi velika tragedija da tek tako nestane. Ali kako nekoga ubediti da je to posao iz snova? Iako nije imao nikakvog iskustva, Banetov zet, Goran, se upušta u čari ovog zanata, i na iznenađenje svih veoma brzo savladava sve tehnike.
Dok priča o svom poslu, gospodin Milošević šije. Spretno, grubim rukama provlači iglu kroz obod braon šešira. „Trudimo se da sačuvamo duh prošlih vremena”. Iako je masovna industrija duboko pustila korene, i dalje ima onih koji cene ručni rad. Ako ste možda stekli utisak da je ovo mesto za starije ljude, gospodu, praksa pokazuje da je sve više mladih koji dolaze. „Šeširi su imali kratku pauzu, nikada nisu izašli iz mode, ali su prosto jedno vreme bili rezervisani za lekare, advokate, bogate gospođe. Međutim u poslednjih dve, tri godine vratili su se na velika vrata i osvojili omladinu”.
Mnogo je i onih koji se sa skicama savršenih šešira upute kod majstora. Kao pravi profesionalac, nema izazova kojem ne doskoči. Nema pozorišta u Srbiji koje bar jednom nije zatražilo usluge ovog spretnog šeširdžije. A posle serija „Ranjeni orao”, „Montevideo”, „Čizmaši”, mušterije su dolazile u ogromnom broju i tražile šešire kao Anđelkin, Nadin, Vukičin… Retke su nezadovoljne mušterije. Pre nekoliko dana naš majstor poslao je dva šešira čak u Švedsku, zadovoljnim mušterijama udaljenim hiljadama kilometara. Goran tvrdi da nema oduševljenijih mušterija od stranaca. „Njima je sve to fascinantno i nezamislivo. Oni to nemaju gde da vide”. Najviše je Kineza i Japanaca, ali i Italijana, Francuza, koji ne preskačku ovu radnju prilikom obilaska prestonice.
Ne budite u čudu ukoliko ovde sretnete i neke od velikana srpske književnosti, glumišta, cenjene političare i umetnike. Kada sledeći put vidite gospodina Matiju Bećkovića obratite pažnju na njegov šešir, jer kako majstor kaže, on je jedna od mušterija koje se neprestano vraćaju, ali i koje ne vole da eksperimentišu sa modelima, već se drže svog prepoznatljivog stila.
Bilo je svega u tih 65 godina postojanja, pa i neprijatnih i čudnih iskustava. Radovan Karadžić dok se krio u Beogradu bio je redovna mušterija ovog lokala više od dve godine. Pošto se predstavljao kao psiholog, doktor majstoru je lečio sinuse. Kao i sa velikim brojem mušterija, majstor je i sa njim imao prijateljski odnos i često ispijao kafu.
Dok mušterije isrobavaju od klasičnih modela, preko šapki koje su nosili vojnici u Prvom svetskom ratu, lovačkih šešira, do meksičkih sombrera, majstor uživa u prizoru i zadovoljno se smeška. Iako je izbor modela šešira veoma individualna stvar, šeširdžija je kroz godine iskustva ipak izveo neke zaključke. Tako da ukoliko imate lice okruglog oblika, šeširi sa malim obodom nikako nisu pravi izbor za vas. Ako pak imate srcoliko lice, stil beretke i šešir sa srednjim obodom bi bili pun pogodak. Ponekad mušterijama odgovara neki kombinovani model, sa primesama različitih modela, što majstoru izrada istih pričinjava izuzetno zadovoljstvo. Ovde su kreativnost, umeće i maštovitost jedine granice.
Kada srećni i zadovoljni krenete iz ove radnje osvrnite se još jednom. Pored nasmejanog lica šeširdžije videćete kape i šešire koje vise. Čekaju nekoga da ih ponosno nosi.
