“Paklena pomorandža”, jedan od najboljih, ali i najkontroverznijih filmova ikada, svoju prvu projekciju imao je na današnji dan davne 1971. godine.
Film prati mladog Aleksa u distopijskoj-krimi priči, koji osuđen zbog brutalnog nasilja biva podvginut nekonvencionalnim metodama “ispiranja mozga”, ne bi li se izlečio od devijantnog ponašanja i ponovo bio na slobodi .
Ovaj kultni film u režiji Stenlija Kjubrika, svojevremeno je prolazio kroz podeljena mišljenja kritike i bio zabranjivan zbog zločina koji su “inspirasani” njime, da bi na kraju stekao status kultnog ostvarenja svetske kinematorafije.
Kvalitetna režija, čak četiri nominacije za Oskara te godine i vruhunska gluma, dovoljna su preporuka za ovaj film. Međutim, zbog scena ogromne brutalnosti, ova Paklena pamorandža se ipak ne preporučuje onima sa slabijim želucem.
Vajb vam donosi još zanimljivih činjenica o Kjubrikovom kultnom ostvarenju:
– Istoimeni roman Entonija Burdžisa je bio osnova za film “Paklena pomorandža“. Pisac je prava za film prvobitno prodao za tričavih 500 dolara pevaču čuvene grupe Rolingstons, Miku Džegeru. Džeger je imao ambiciju da tumači i glavnu ulogu, ali to se nije dogodilo i prava su na kraju pripala Stenliju Kjubriku, koji je napravio remek-delo. Nije kome je rečeno…
– U članku za Saturdej riviju (The Saturday Review) iz 1971. godine, Stenli Kjubrik piše da je Paklena pomorandža „socijalna satira koja se bavi psihološkim uslovljavanjem kao opasnim oružjem koje totalitarne vlade koriste za kontrolu građana”.
“To je priča o iskupljenju tinejdžera delikventa preko uslov-refleks terapije, a u isto vreme predavanje o slobodnoj volji”, dodao režiser je drugom prilikom.
„Kada čovek više ne može sam da bira, on prestaje da bude čovek.”
Entoni Berdžes, “Paklena pomorandža”
– Dok je radio na svom nikada završenom filmu o Napoleonu, Kjubrik je od scenariste Terija Sauterna dobio Burdžisov roman. Njegova žena je prva pročitala delo i nagovorila ga da i on to učini. Kjubrik je rekao da ga je knjiga oduševila – radnjom, idejama, karakterima i jezikom.
„Naravno, priča ima i višeslojno značenje: na političkom, sociološkom, filozofskom i naravno psihološko-simboličkom planu”, rekao je.
– Dok je knjiga čekala na njegovom stolu, Kjubrik se suočio se sa svojim uobičajenim problemom: koga izabrati za glavnu ulogu Aleksa, lidera opasne bande.
U tehničkom smislu nije mogao da računa na svoje dotadašnje saradnike, jer, realno, većina njih nije bila adekvatna za ovakav film. Kjubrik je tada odlučio da krene u “lov na glumce”. Njegova sreća je bila u tome što, tri godine pre nego što će završiti svoje delo, sjajni Lindzi Anderson objavljuje film slične tematike „If…“ (1968) sa Malkolm Mekdauelom u glavnoj ulozi. Videvši Andersonov film Stenli Kjubrik je lako odlučio ko će tumačiti lik mladog sadiste Aleksa kome je ispran mozak od strane britanske vlade.
– Nažalost, ovaj film je mnogima bio i inspiracija za zločin, čak je zabeležen i slučaj silovanja u kom je jedan od napadača pevao izmenjenu verziju pesme “Singing in the Rain“, rekreirajući jednu od najbrutalnijih scena iz filma. Kjubrik i njegova porodica dobijali su pretnje smrću zbog pomenuti događaja, čak su doživeli i proteste ispred porodične kuće.
Iako je tada bilo govorkanja da je zabranjen, film je povučen na Kjubrikov zahtev, ali on nikada nije priznao povezanost zločina i njegovog filma.
„Pokušavati da od umetnosti pravite uzrok zla u životu je greška. Zadatak umetnosti jeste da preoblikuje život, ali ona ga ne stvara, niti je njegov uzrok“, izjavio je reditelj 1973. godine pre povlačenja filma u Velikoj Britaniji.
– Čuvena scena upada u kuću pisca je trebalo da izgledala drugačije, bar po scenariju. U toku svoje brutalnosti Aleks tokom scene zapeva “Singing in the Rain“, što nije stajalo u scenariju.
Do promena je došlo kada nakon četiri dana pokušaja da snimi scenu, Kjubrik nikako nije bio zadovoljan, te je pitao Mekdauela da li bi mogao da pleše i peva dok sprovodi scenu nasilja. Mekdauel je zapevao prvu i jedinu pesmu koje se tada dosetio.
Režiser se toliko oduševio da je platio 10.000 dolara i otkupio prava na pesmu “Singing in the Rain“.
Čuvenom Džinu Keliju, glumcu iz mjuzikla “Singing in the Rain”, ovaj potez se nije svideo. Kada ga je Mekdauel nekolko godina kasnije upoznao, glumac se samo okrenuo i otišao.
Koja je vama omiljena scena iz ovog veličanstvenog filma?
Ukoliko niste imali priliku i zadovoljstvo da odgledate “Paklenu pomorandžu” ili pak želite da obnovite filmsko gradivo, pustite Devetu simfoniju dobrog starog Ludviga Vana, sipajte čašu mleka i uživajte u filmskom remek-delu!
