Šetam juče psa kraj reke, uobičajena tura, prolazimo pored Gusara, svakom blokovcu dobro poznato mesto, kad glasno piči jedna vesela Đoletova. Ljudi nasmejani, prolaze, snimaju, igraju i nastavljaju dalje. I meni iznutra sve zaigralo, kao i uvek kad ga čujem, upotpunio je ovaj topao dan, galebove i radost uz reku.
Vraćam se kući, saznajem da je Balašević umro… Ukipih se, u momentu mi se vraća scena od malopre, shvatam da je pušten tako glasno s razlogom. Na trenutak mi bi žao što u tom momentu nisam znala, ali sad kad pogledam, baš sam srećna, jer imala sam još jedan trenutak uživanja u njemu bar, bez osećaja da ga više nema, onog koji će me od sad uvek pratiti.
Bila sam još devojčica, tata se iz hobija bavio snimanjem, pa tako na VHS-u imam zabeležene sve moguće uspomene dok sam odrastala. Uživao je u tome. Tako je snimao i moju oproštajnu priredbu od učiteljice u četvrtom razredu. Posle toga, dok je montirao snimak, u uvodnoj špici ubacio je Balaševićeve “Neke nove klince”.
Bio je to moj prvi susret sa njegovim stihovima koji su već tada uspeli da dotaknu moje maleno srce. Kako sam uvek bila veliki nostalgičar i svaki veći rastanak i završetak nekog poglavlja me je “udarao” na suze, tako je bilo i ovaj put, prvi kada sam uz Đoleta zaplakala iz srca. Gledah razdragana lica na priredbi, uplakanu učiteljicu, dok u pozadini svira:
“KROZ MAGLU TREPERI DEVET SVEĆA NA TORTI
TAD SAM DOBIO PAR MANDARINA I MALOG BELOG ZECA.
U MAJU JOŠ UVEK ZRIJU KOMŠIJSKE BAŠTE,
ALI TREŠNJE I ZELENE KAJSIJE KRADU DRUGA DECA.
NEKI NOVI KLINCI
NEKI NOVI KLINCI
NEKI NOVI KLINCI…”
U srednjoj školi upoznah novu drugaricu, koja ubrzo postade najbolja, Jelenu. Od kad smo se upoznale, stalno mi je pričala o svojim doživljajima sa Đoletovih koncerata. Njen ujak, Duda Bezuha, svirao je u njegovom bendu. Odrasla je na njegovim koncertima, grlila ga pred punim Sava Centrom. Kakva privilegija. Međutim, bila sam još previše mlada i nezrela da bi me njegove pesme preterano doticale.
Desetak godina unazad, Đole je pravio veliki koncert na Kališu, karte su bile rasprodate tako brzo, a mi smo, da obradujemo Jecu, krišom otrčali u podnožje Kališa, najbliže gde smo mogli bezbedno da stanemo a da nas obezbeđenje ne otera. Slušale smo ga satima izdaleka, i u meni je polako nešto ipak počelo da se budi. Nikad neću zaboraviti te male buntovnice koje su se iskradale, preskakale bedeme i ušunjale se u podnožje da bi srce kucalo jače zbog Đoletovih reči.
A onda… ubrzo nakon toga, zaljubila sam se prvi put, onako, malo zrelije, ušetala u prvu mladalačku ljubavnu priču. Voleo je Balaševića više nego išta. A u meni kao da se probudio neki novi svet. Kako krene Olivera, prva njegova koju sam zavolela, kao da su počele da se rađaju meni do tada nepoznate emocije. Po prvi put sam osećala reči, osećala melodiju, osećala neku energiju koje se i dan danas sećam, iako imam 10 godina više i tog dečka nisam videla barem 8. Ja sam bila na sedmom nebu, a lagani klavirski tonovi koji uvode u Oliveru, bili su moj soundtrack. Ti prvi leptirići u stomaku pokrenuli su moju ogromnu ljubav ka panonskom mornaru i njegovim staklićima kaleidoskopa.
Jednog 30. decembra, kada je čika Đole zakazao koncert u Areni, Jeca i ja smo rekle da ga nećemo propustiti ni za živu glavu. I nismo! Ta tri sata ostala su mi u sećanju toliko urezana. Kakav je to spektakl bio. Između svake pesme dobijali smo male, a najveće životne lekcije, najduhovitije fore, a onda bi nas presekla neka melodija posred grudi. Bože, da li će se ikada roditi neko ko će sa rečima tako znati?
Izašle smo iz Arene osećajući se kao da smo sa Balašom sedele na kafi. Bio je to prvi i nažalost jedini njegov koncert koji sam posetila, iako mi je žao što ih nije bilo više u mojoj biografiji, možda je ovako još 10 puta jače. Jedno iskustvo koje se nikad više neće ponoviti, a koje će ostati duboko u meni, dokle god da sam tu.
Usledile su nove ljubavi u mom životu, a svaka je bila ispraćena bar nekim njegovim stihom. Naročito Provincijalka i moja velika zaljubljenost u jednog dečka iz unutrašnjosti, ali i svim mojim predivnim prijateljima sa fakulteta. Možda ih je od nas 20 troje bilo iz istog mog Beograda. Zamišljala sam kako li je to otići tako mlad iz roditeljskog gnezda, rodnog grada, prijatelja, i doći u ovo novo “sazvežđe”. Često sam govorila kako bih volela da sam nekada osetila život u studenjaku, barem na mesec dana. Jer, za mene su studentski dani uglavnom prolazili identično, život u istom kraju, u istom stanu gde sam i odrasla, često prvih godina pateći za obožavanom srednjom školom. Sećate se, nostalgičar, teško sam prebolela tu tranziciju i sve one ljude i osećaje odande. Često pomislim, možda bi to studentsko iskustvo bilo “jače” da sam bila u čuvenom studenjaku. I tako sam, tu nikada ostvarenu želju, eto, barem živela u mašti, kroz njegovu Provincijalku.
View this post on Instagram
Idem danas istim onim kejom, cela diskografija ide sa Gusara. Prolaze ljudi, suznih očiju ali više nasmejani, nekako zahvalni od osećaja zajedništva, što zajednički bol dele kroz usputne osmehe u prolazu, podignute telefone da nikad ne zaborave ovaj trenutak, jer koliko god bolan bio, imao je nešto što se reže u kosti. Kao da je na tih sat vremena ceo Novi Beograd slavio njegov život i tu puku slučajnost da dele ovozemaljsko iskustvo zajedno sa jednim takvim velikanom, hrabrim revolucionarom, majstorom za reči.
Sinoć kada sam mami saopštila ovu vest, plakala je tako glasno jedno 20 minuta: “To je naš svet, to je naše vreme, samo odlazi deo po deo, i kao da iz moje duše nešto nose i otkidaju.”
Tata se malo branio, hajde bre Gančo, šta ti je, kao da ti je član porodice. Da bi kasnije kada je mama otišla do prodavnice došao do mene sa par ispisanih rečenica posvećenih Balašu, i pružio mi telefon, pa kroz suzne oči rekao: je l’ valja ovo? Da objavim? Na ekranu je pisalo:
“ŠIROKA JE PANONIJA, JOŠ JE ŠIRA ĐOLETOVA DUŠA. PUTUJ PANONSKIM MOREM NA KRILIMA SVOJIH STIHOVA. NE TI NISI OTIŠAO, OTPLOVIO SI U NEZABORAV DOBRI NAŠ MORNARU.”
Samo se plašim da jedno vreme polako odlazi. Ono vreme kom osećam da mnogo više pripadam nego ovo u kojem sam danas. Barem što se umetnosti tiče, naročito muzike. Da li će ikada više biti ovakvih ljudi? Nosilaca jednog prelepog vremena posvećenom ljubavi? Da li će iko više ovako znati da priča o najjednostavnijim ljudskim potrebama? Osećanjima? Iskustvima koja ima svako od nas? Onima koja nas uprkos svim razlikama čine potpuno istm pripadnicima ljudske rase? Da li će iko ponovo tako pričati o ljubavi, plakati bez stega i blama na bini pred hiljadama ljudi? Da li će još neko moći da pravi koncerte, a ne performanse, kao ova stara garda? Da na bini bude čovek za mikrofonom + bend i da to bude sasvim dovoljno da sa istog izađeš potpuno raspamećen.
Ne znam… ali znam da iako novih pesama ovakvih velikana više nikada neće biti, uvek ćemo imati svo ono blago koje nam je ostavljeno.
I živeće večno.
Živećeš večno.
Zbogom, i počivaj u miru dragi naš Đorđe.
Putuj ka magičnim zvezdama, magični čoveče.
I što bi stranica @pricajmootome rekla “Hvala Đorđe na lekcijama života koje nisi samo napisao, i pevao, ti si ih autentično živeo”.
Izvor naslovne fotogafije: ATA images
