Već ko zna kog po redu jutra, oko šestog časa, napuštam mrak, bivajući bačen u sebe do svojih kapaka. Oči nisu spremne za svetlost što bi da se nastani u zenice. Raščlanjujem trostruke obrise ove sobe, dok nespretnim pokretima zakucavam ruke ka telu koje je ostalo u jučerašnjici. Počinje simfonija bola dok se krv buni kroz vene, od kučme sve do vrhova prstiju. Bol je siguran znak da sam živ. Misli teške kao tuč mi pucaju u slepoočnice stvarajući prividni osećaj budnosti.
Sa druge strane čaršava, kroz naprslinu monotonije, oživele su me njene ruke, poželivši mi dobrodošlicu u sadašnjost. Zajedno sa mrakom nestao je i poslednji trzaj noći sa ćoškova usnulog grada, ustupivši mesto za mlado sunce što se uliva u svaku poru njenog lica. U njenoj kosi stanuje nebo. Nebo je ovog jutra palo na oblak. Negde u oblaku su skrivene dve zvezde kao dva oka, sva sloboda i težina njenog blistavog uma. U njenom pogledu sam video život, i nazvao sam ga svojim.
Prvim jutarnjim poljupcem sam obrisao oštre ivice njenih usana u široki osmeh. Znam da je to to. Želim da se zajedno samo nasučemo na šesti čas sutrašnjice kroz oči što su pronašle mir jedne u drugim urezujući ovaj trenutak u svest, prevazilazimo nas, otkinuti od svih reči što bi nam kroz raspukle kože kidale duše. Lagani privid je podmuklo sakrio istinu. Kazaljke će nas neupitno baciti u opštu svakodnevnicu, a naš trenutak će se preliti u paletu drugih što će nam obojiti dan. Koliko god se trudio da na drugu stranu provučem celog sebe, dobro parče ovog čoveka će zauvek ostati u ovom jutru, pored nje.
Autor: Dušan Jovanović