“Kada bih osetio da više ne mogu da izdržim stvarnost, potražio bih izlaz u slobodi svog uma.”
Tokom proteklog stanja koje nas je sve zadesilo, nespremne i nemoćne, dođoh na ideju da bi bilo poželjno pozabaviti se nekim drugim, malo pozitivnijim stvarima, obzirom da su me statističke brojke, svakodnevno prikazivane na našim malim ekranima, polako, ali sigurno, vodile u blagu melanholiju. Da ne kažem, depresiju.
I tako, zahvaljujući dosadi u nastaloj situaciji, uzmem da čitam sve one knjige koje dosad iskreno rečeno, nisam ni pogledala, i koje već uveliko skupljaju prašinu na sobnom regalu. Ugledavši naslov knjige “Život uvek ima smisla”, odjedanput mi sine ideja da to mora da je nešto interesantno, doduše ozbiljno, ali vredi pročitati. Nestrpljiva i znatiželjna ličnosti kakva jesam, ne pročitam celu knjigu, već onako laički, krenem da pretražujem po internetu.
Autor knjige,po imenu Viktor Frankl, bio je austrijski neurolog i psihijatar, poznat i kao čovek koji je preživeo svima znani pakao, a to je Holokaust. Kada pročitate da osoba koja je preživela Holokaust objavi knjigu pod nazivom “Život uvek ima smisla”, to sigurno nešto znači, zar ne?
Viktor nije priznavao determinizam. Smatrao je da je moguće ostvariti ličnu slobodu uz ličnu odgovornost, prestati biti nemi posmatrač svojih problema. Moramo da se izdvojimo iz mase ljudi bez karaktera i sami upravljamo svojim životom. Ova stvarnost koju doživljavamo jeste fenomen koji se ponavlja oduvek. Nijedan vođa, koliko god da je mudar i plemenit, nijedna vlast i država, koliko god da je organizovana, nema moć da potpuno promeni tuđe živote.
Tokom Holokausta, Frankl je spoznao da je sloboda uma nešto što nam niko ne može oduzeti i upravo to saznanje nam daje moć da se suočimo, da verujemo da se čak i u bezizlaznim životnim situacijama može ostvariti životni smisao, a on nam vraća veru u život. Upravo tu, dragocenu moć suprotstavljanja bolu i patnji sa dostojanstvom i hrabrošću, nazvao je “prkosna moć duha”.
Moramo da znamo, da koliko god bilo teško, na bilo kom životnom polju, nismo jedini. Neko je to već proživljavao pre nas, i vidi čuda, preživeo. Život kao takav jeste kao šahovsko polje, a mi smo figure na njemu. Crno belih linija, što hoće reći da ništa nije stalno.
Da citiram slavnog Njegoša, koji potkrepljuje ovu tvrdnju : “Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.”
Evo, za sam kraj, baš kao što to kaže Viktor: “Čoveku se sve može uzeti osim poslednje od ljudskih sloboda, a to je pravo na izbor stava u bilo kakvim okolnostima.”