Svanulo je. Alarm je pokazao sedam časova i ona je mogla da otvori svoje umorne oči, protrlja ih pažljivo svojim namučenim rukama, ali veoma pažljivo jer su se ostaci lepka od veštačkih trepavica koje je stavila prethodnu noć još uvek nalazili na ivici kapaka.
Zevnula je, ne stavivši prethodno ruku na svoja usta, i lagano ustala iz kreveta.
Trebalo je da se spremi za posao jer veče samo što je počelo da pada.
Njen životni ritam zahtevao je noćnu smenu, neretko i jutarnju, a dan… dan je bio rezervisan za spavanje i lečenje od mamurluka.
Dok je stajala ispod tuša, puštajući vodu da je šiba po licu i ispira znoj i miris cigareta, razmišljala je šta će večeras obući i da li će svoju u crno ofarbanu kosu poravnati presom ili uviti figarom.
Možda će je uviti, jer ipak ju je sinoć poravnala, ne valja dve noći za redom raditi u istom izdanju.
U njenim mislima nije bilo mesta za razmišljanje o muzici, mada se njome bavi. Nije bilo mesta za razmišljanje o tome kako će otpevati pesmu, da li će veče započeti nekom baladom, jer repertoara u uobičajenom smislu nije ni bilo. Navikla je da će narod u kafani preuzeti ulogu dirigenta, a i pevač benda koji ju je pozvao da tezgari sa njima.
Jer, upravo je to i radila – tezgarila.
Kada je započinjala sa svojom karijerom pevačice, u njenoj glavi se javila samo jedna misao koja je ostala i zadržala se u svim godinama koje su usledile. Jedina misao koju je imala bila je kako na lak način da zaradi dosta novca.
Kako se vrlo brzo ispostavilo, uvidela je da novca ima, i to više no što je mislila da će biti, ali takođe i još jednu, tragičnu i surovu istinu, da njega možda i nije tako lako zaraditi.
No, njeni životni prohtevi samohrane majke nisu ostavljali prostora da se žali nad sopstvenom sudbinom jer, ko joj je kriv što je tako rano zatrudnela i odlučila da umesto fakulteta krene putem pevaljke. Kako je vreme kasnije pokazalo, jedini razlog za bavljenje muzikom više nije bila rano dodeljena uloga majke i potreba da se detetu priušte osnovne životne potrepštine, no potreba da bude primećena.
Uživala je u pogledima koje je dobijala od muškaraca koji su je slušali u kafani, u flertu dok bi gutala kameru telefona nekog običnog klinca koji ju je snimao ne zbog, kao je većina muškaraca radila, uspomene na njen duboki dekolte onda kada ostanu sami i bez interneta u stanu, već zbog još uvek neiskvarenih misli o tome kako neka pesma može biti lepo otpevana.
A bilo ih je. Lepo otpevanih pesama. No, takvih dobroćudnih klinaca, jako retko.
Lepo otpevane pesme su se vremenom sve ređe mogle čuti.
Cigarete, alkohol i skoro svakodnevno tezgarenje, dovele su do toga da joj se glas istrošio i nakon nekog vremena postao isti onaj glas kakav ima većina današnjih kafanskih pevačica, poznate sorte poznatije i pod nazivom „Još malo pa k’o Ceca“.
Kada se napokon spremila za svoj posao, našminkala svoje usne, tek od skoro napunjene hijaluronom, jer taj se trend mora ispoštovati, obula je štikle preko svojih seksi, crnih čarapica i tek naposletku provukla ruke i glavu kroz crnu usku haljinu, velikog i neizostavnog dekoltea po kom je i bila poznata, ako izuzmemo njen pokušaj lansiranja u svet poznatih putem golotinje u svom niskobudžetnom video spotu, tek koju godinu ranije objavljenom.
I, napokon je bila spremna.
Kolega, klavijaturista iz benda sa kojim je trebalo da radi, došao je kolima po nju.
Prvo što je pomislio ugledavši je, bilo je : „Šta bi sve mogla da radi sa tim velikim usnama?“, a potom joj i pomogao da skloni igračke sa suvozačevog sedišta, baš one iste igračke koje je kupio sa svojom suprugom ne bi li obradovao dete i time mu otklonuo suze koje su govorile:
„Tata, nedostaješ mi.“
Tata je, naravno, više bio odsutan od kuće no što je imao vremena da bude sa svojom porodicom, a i kada je provodio vreme kući to je uglavnom bilo preko dana u dubokom snu. Jer, dinar se morao zaraditi. I ne, ne postoji drugi način.
Zajedno su se tako dovezli do kafane, sastali sa kolegama muzikantima i veče je moglo zvanično da počne.
Svi snovi o kvalitetnoj muzici, lepo otpevanim frazama i odsviranim foršpilima pali su brzo u vodu, ako ih je uopšte u njihovim mislima s početka i bilo, i umesto toga na scenu su stupili neukus, falš i dekolte pun para.
Prsti su jednako preletali po klavijaturi i harmonici, kao i po zadnjici uvažene pevačice i majke. Nečiji muževi igrali su pijani, nazdravljajući dobrom životu i ženama, ali ne onim kod kuće sa rukama obavijenih oko knjiga ili dece, već za onim u kafani, poput naše talentovane pevačice.
Tek odrasli dečaci učili su se ostavljanju bakšiša i pravom modelu za svoje buduće devojke, a žene koje su pile gotovo jednako, ako ne i više od muškaraca, gledajući u pevačicu razmišljale su kako i one da se late mikrofona.
Dok je jedna od takvih nesretnica pokušavala da peva na mikrofonu, naša pevačica je mogla da odmori uz po koju tekilu, i po kojom belom crtom povučenom na dasci od wc šolje.
Tek je četiri ujutru, a svirka kao da je tek počela. Mora se zaraditi za nove čizme od osamstotina eura, za nove kozmetičke poduhvate, i da, za knjige za svog sina srednjoškolca, ako novca na kraju za to ostane.
Pauza je bila završena i ruka se ponovo našla oko bežičnog mikrofona obloženog cirkonima, a žurka je mogla da se nastavi, mada se činilo kao da nije ni prestajala.
U neko doba, sad već jutra, usledio je izuzetno emotivni momenat kada je pevačica stajala na sredini kafane okružena gostima koji su je slušali kako zavija krajnje tužnu melodiju prelepe makedonske pesme „Zajdi, Zajdi“. Svi su bili u transu. Glas joj se tek sada zaista zagrejao i nekadašnji talenat se probio kroz zidine milujući osetljivo uho slušaoca.
O, čega sve tu nije bilo! I suza, i padanja na kolena pred njenim nogama, uguravanje novčanica u njen već prepun dekolte, tri prsta podignuta negde u gomili i miris, o tako sladak i divan miris ubijenog praseta, da ne kažem – pečenja.
O, kako je samo tragičan ovaj život, dragi ljudi! O, kakve li zle sudbine koja je zadala takvu patnju na tako krhkog i nevinog čoveka.
I, šta na kraju ostaje tako jadnom i unesrećenom čoveku no da postane deo jednog ovakvog preko potrebnog, kafanskog sveta?
Jer, ne postoji drugi način.
Da, istina je.
Teško je biti pristojan čovek.
Teško je zaraditi od lepe muzike.
Teško je biti dobra devojka, potom majka.
Teško je biti dobar momak, potom otac.
Kako je samo to teško za nas jadne, i uvek jadne i neshvaćene, ljude!
Lakše je muziku oskrnaviti prljavo zarađenim novčanicama, dubokim dekolteima, bludom i neukusom, no podrediti je nekom višem, duhovnijem cilju kakav bi ona zapravo i trebalo da ima, da je svet makar samo malo bolje mesto.
Sve ovo prethodno navedeno tako je prokleto teško i …. da, toga je naša draga pevačica i više nego svesna.
Zato ona bira lakši način, jer sve se na kraju vrti jedino i isključivo oko toga.
Jutro je naposletku u potpunosti svanulo, poslednji gosti su polako odlazili, muzičari su mogli da počnu sa pakovanjem svojih instrumenata i da se potom svako uputi svojim putem.
Neki su otišli u tople ruke iskusnih dama, neki u pitome ruke kockarnica, a naša pevačica u svoj stan sa veštim prstima klavijaturiste duboko u svojim usnama.