Ispraćam još jedan septembar,
Tri puta trepnem – ponovo je decembar.
Sinonim za septembar, rekla bih, mora da je prekretnica,
I ovog puta, ispisuje se krupnim slovima potpuno nova stranica.
Nije januar taj koji ti oduzme leto u njegovom punom sjaju,
Niti te fresh start dočeka tamo negde u maju.
Septembar je taj koji je najlepše noći pretvorio u još lepša jutra,
Zvao me sebi nazad i strpljivo šaputao da brojim do tri dok čekam novo sutra.
Nije na mene štedeo svoje najbolje dane,
Čuvao je ljubomorno za sebe sve moje mane.
Naučio me kako da istupim i preuzmem odgovornost,
Usmerio kome i kada da ispoljim svoju sklonost.
Sklopio je mnoga prijateljstva koja i dan danas traju,
Inspirisao me da ne čekam i ne ostvarujem ambicije tek naredne godine u maju.
Ušuškao me u prvim hladnim noćima,
Podstakao da svet gledam širom otvorenim očima.
Držao me za ruku kada sam se bunila što ide zima,
Naučio me da za svaki napor nagrade ima.
I kada razmišljam šta mi je ovoga puta poklonio,
Uviđam sve prepreke koje je sa puta sklonio.
I godinama unazad shvatam koliko toga mi daje,
I godinama unazad dopušta da svaki osećaj duplo duže traje.
I donosi mi prve kapi kiše,
I da, tera me da se smejem na sve rečenice koje su baš previše kliše.
I pušta vetar da mi mrsi kosu na sedištu suvozača,
I podseća me zašto važim za opasnog igrača.
I crta mi dugu na retrovizoru,
I pušta me da do zore uživam u once-in-a-lifetime prizoru.
Naivno, dečije, mi crta osmeh na licu po ko zna koji put,
I učini da obećam da neću biti kivna na njega ni kada život postane jako ljut.
Da li i ti ostaješ celu noć na terasi budan,
Jer ti ne da mira taj septembarski osećaj čudan?
Kao da imaš neke nedovršene stvari,
Kao da koraci koje preduzimaš možda i nisu pravi.
Verovao ili ne, i kada nisi siguran, on te tapše po ramenu,
i govori da ne brineš, jer nije svaki mač zakovan u kamenu.
