Došao je i taj dan. 17. jun 2018. godine, Rusija, Svetsko prvenstvo u fudbalu. San svakog fudbalera. Velika scena i na njoj 11 najboljih, ili bolje rečeno 11 koji su „najbolji u tom trenutku“. Tim i zajedništvo koje sada mora da bude najjače. Jedan od mnogih mečeva naše reprezentacije ili jedan od najbitnijih u novijoj istoriji.
Malo ko će danas pratiti bilo šta drugo. Ulice će biti prazne, vladaće apsolutna tišina. Jedino što može da prekine tu tišinu je prasak. Prasak oduševljenja ili psovka nezadovoljnog navijača. Ishod nije bitan, on je najbitniji. Previše smo patili kao fudbalski fanatici, predugo nas nije bilo. Saplitali su nas gde su stigli ali je onda došlo i naših pet minuta. I slavlje smo uspeli da pokvarimo. Nadam se samo da karma zvana Muslin neće baš danas da nam vrati milo za drago. Samo ne danas i samo ne protiv Švajcarske i samo ne u svakoj utakmici do kraja, do 15. jula. Preterujem? Svi mi preterujemo i što kaže Kolarov „živimo van naših uslova“, ali smemo da sanjamo posle toliko godina. Možda je sada vreme za naplatu. Možda sada neće biti policajca koji vraća loptu iz auta kao u Urugvaju ’30, možda sada možemo više od četvrtog mesta ’62 u Čileu, možda sada nećemo ispasti na penale kao ’90 u Italiji, a i ako dođe do tih penala valjda se neće ponoviti prečka kao ’98 u Francuskoj.
Protivnik za poštovanje. Na prošlom Mundijalu su bili među osam najboljih. Ovo je novo prvenstvo, ovde sve može da se promeni. Najveća zvezda – golman. Ne bilo koji golman već jedinica Reala – Kejlor Navas. Ostatak tima takođe interesantan, iskusan i pre svega kompaktan. Prevazišli su svoja očekivanja i nastavili su u tom ritmu. I njima je ovo prva utakmica. I oni žele da se dobro pokažu na otvaranju. Danas ne igramo za lepotu, već za rezultat. Neka bude 1:0, samo da Kejlor bude taj koji vadi loptu iz mreže.
Euforija je, samo na prvi pogled, manja nego za neka prethodna takmičenja koja je igrala naša reprezentacija. Očekivanja smo spustili na pod jer smo srećni što smo uopšte tu. Upravo to je naša prednost i upravo nam to treba da bismo konačno promenili naš balkanski mentalitet i princip „lako ćemo“. Najavu prepuštam Aci jer on to radi najbolje, ali neku crtu epike mora da ima i moj tekst. Pred finale Svetskog prvenstva za igrače uzrasta do 20 godina na Novom Zelandu 2015. godine, internetom je počela da kruži pesma koja je najavljivala finale. Svi portali su tu pesmu podelili bez navođenja autora. Sada, 2018. godine, ponovo igramo važan meč. Kad je već tako, onda je red da u pomoć pozovemo upravo tog momka i bar na neki način ispravimo nepravdu. Ovo su reči koje bi sada potpisao svaki navijač. Istina je jedna: DANAS SVE STAJE. DANAS IGRA SRBIJA!
„Svaki put pred neko veliko takmičenje obećam sebi da ću gledati mirno i da se neću “ložiti”, ali onda dođe početak, krene euforija i obećanje pada u vodu.
Vjerovatno neki od vas to ne mogu da razumiju. Vama odraslim to nije shvatljivo. Mnogi su već otpisali našu reprezentaciju, ali mi dječaci svih uzrasta još uvijek vjerujemo, mi još sanjamo i još uživamo u toj čarobnoj igri. Uostalom, fudbal zato i postoji, da skrenemo misli i da sanjamo, da vjerujemo i da navijamo. Jednom riječju, fudbal je tu da se ložimo.
Zato, ako smatrate da su ovakvi tekstovi glupost slobodno pređite na nešto drugo i zanimljivije, a mene pustite da u svoje ime i u ime svih nas dječaka napišem jedno pismo našim fudbalerima koje oni, vjerovatno, nikad neće pročitati.Momci, idete u Rusiju unapred otpisani od javnosti. Dokažite im da nisu u pravu, dokažite im da ste veliki.
Stojkoviću, pokaži zašto si vječni broj jedan. Zatvori usta onima koji su ti ikada zviždali i nateraj ih da ti ponovo pjevaju. Ti znaš kako.
Rajkoviću, Dmitroviću, ako dobijete priliku, branite kao nikad. Čuvajte tu mrežu kao da se u njoj nalaze srca cijele nacije.
Tošiću, pokaži da nisi samo muž pjevačice. Pokaži zašto si najbolji igrač Turske lige i zašto te tamo, na dalekom istoku, iščekuju s nestrpljenjem.
Bleki, ti dječače s crno-belih livada, zagrizi kao nikada. Pokaži kako izgleda budućnost, jer ti to jesi. Strpaj tog Nejmara u džep i kupi kartu za vječnost.
Veljkoviću, Spajiću, budite bedem. Pokažite da odbrana Srbije i dalje ima srce i hrabrost o kojim je pjevao čak i crveni dio Mančestera.
Bane, komandante, povedi odbranu kako ti to najbolje znaš. Istrči još koju kontru, presjeci još koju protivničku akciju, pa da mirno možeš među bogove gdje odavno i pripadaš.
Rukavina, brate, zaigraj kako nisi dugo. Zaigraj kao nekad u Partizanu, kao nekad dok su u tebi svi gledali sjajnu budućnost. Zaigraj kao onomad kad si okitio grudi evropskim srebrom.
Kolarov, kapitenu, pokaži zašto si dobio traku. Pokaži da si konačno odrastao. Mani se na trenutak ruskih ljepotica i svu snagu usmjeri u taj udarac. Iskoristi taj dar koji dobijaju samo miljenici Boga i budi veći Roberto Karlos od samog Roberta Karlosa. Ovo ti je poslednja prilika.
Rodiću, neki će te osporiti, ali zaslužio si ovu priliku, iskoristi je.
Matiću, srce, dušo i nosivi stubu ekipe, ti koji si jedan od najvećih na svijetu, ti u kog se i Murinjo kune, ti jedini kog niko neće pljunuti, tebi ne treba ništa govoriti. Razveseli Srbiju i svoje Vrelo još jednom, po ko zna koji put.
Sergej, mladiću s imenom kome ne znam vokativ, mladiću o kom bruji Evropa, pokaži da vrijediš svaki evro koji za tebe traže. Ali ne misli sada o tome. Sjeti se Novog Zelanda. Ti si nam već jednom priuštio veliku radost. Ako smo te posle Novog Zelanda slavili, sad imaš priliku da tvoja slika visi pored ikone.
Milivojeviću, diktiraj igru kako ti to znaš. Biće dovoljno. Dobro, i zabij Navasu jedan, onako, za svoju dušu.
Grujiću, pokaži Klopu da si ti ono što mu fali.
LJajiću, niko ti neće tražiti da pjevaš himnu ako zaplešeš na terenu kako ti to znaš. Pokaži, nikad shvaćeni dječače, samo dio magije koje kriješ u nogama. Pokaži je svima koji su zaboravili da je posjeduješ, makar samo jednom, makar samo na tren.
Tadiću, Kostiću, do sad ste bili krila koja su nosila ekipu. Nastavite tako i sad kad je najteže. Sad kad su iza vas neuspješne sezone u klubovima pokažite da ste veći od par kikseva. Pokažite da je reprezentacija nešto veće i svetije od bilo kog kluba.
Živkoviću, sine duhova magije, zapleši ponovo protiv Brazila kao onog jutra na Novom Zelandu. Zalomi kičmu Marselu, provuci kroz noge Markinjosu i smjesti loptu iza leđa Alisonu. Zvuči nemoguće, ali ti to možeš. Nemoj da budeš srpski Mesi, nek’ Leo postane srpski Andrija.
Radonjiću, najosporovaniji među svima, razuvjeri sve nas koji smatramo da si precjenjeni menadžerski igrač. Ovaj put nećeš imati sudije na svojoj strani ali imaćeš na ramenima očekivanja cijele nacije. Prevaziđi to i zapuši nam usta.
Mitroviću, samo radi što najbolje znaš, daj te golove. Napuni mreže protivnika i pokaži da Srbija konačno ima centarfora.
Joviću, Prijoviću, kad Mitar stane, utrčite, odmjenite ga. Ponesite dio tereta. Dajte po dva komada, ne treba više. Slavićemo vas i sa toliko.
Krstajiću, selektore, kad ti bude teško, kad ne znaš šta bi uradio kao trener, ti prestani biti trener. Budi im kapiten. Proderi se! Komanduj! Navijaj.
I na kraju, svi vi, igrajte srcem. Budite tim. Mi dječaci vjerujemo u vas. Mi se nadamo. Mi navijamo. A svi ovi što vas osporavaju će, čim sudija zasvira početak meča protiv Kostarike, skupa s nama navijati i bodriti vas, kao i generacije prije vas, kao i generacije posle vas.“BRANKO JOVIČIĆ
